МОЈ ЖИВОТ

Кућа је моја убога
и понашам се ко проста жена.
Јер ја сам острвљанка
с Острва удаљена.
 
Живим, и не треба ми нико.
А ако уђе, ноћима бдим.
Да згрејем вечеру туђинцу
спремна сам кров да упалим.
 
Поглед, – и више нисмо страни.
Ушо си, па, ето, остани.
Прости су закони наши
у крви записани.
 
Месец ћемо у длан намамити
ако нам то буде мило.
А ако оде, – као и да није био,
и ја – ко да ме никад није било
 
Рану од ножа гледам и бринем
да л’ ће зарасти до оне зоре
кад нови путник затражи воде
за усне што му од жеђи горе.
Advertisements

ДАН КАО ДАН

Дан као дан. Стала памет. Продужава
се хладно и досадно пролеће.
Сенка се над данима нагло сужава –
а ново ридање са дна креће.

Не умем да тешим. А и чему јецај?
Немогуће је измолити опроштај –
нешто страсно нагони му шаку
да нас дави у том страшном мраку.

ВЕЧЕ

Среће се, увек, тек сећамо слатко,
а срећа – свуд је. Можда она злати
тај врт јесењи, иза шупе, мраком,
можда је зрак чист што кроз прозор сврати.
 
Кроз понор неба, лаким, бели, краком
диже се облак. Одавно га пратим….
Ми мало знамо, ми видимо кратко,
а срећа је дата тек оном ко схвати.
 
Отворен прозор. Зацвркутав, ту је,
на симсу, птица. И, са књиге, пренут,
уморан поглед одвраћам на тренут.
 
Сутон. И небо пусто се румени.
Шум вршалице са гумна се чује.
Гледам, слушам, срећан. Све је то у мени.

ШТА ЈЕ У ТОМ

Шта је у том што негде у крају
С морског жала што се беласа,
На сунцу, мокрим боком, из таласа
Што налеће, у облутка сјају?

Тај морски крај – нисам ли ја то
Замислио по нечијој вољи:
Јесењи ветар и мирис соли,
И бело шумно галеба јато?

Тих неисказних толико има,
Сувишних свету чувствā и снова,
Душа из слатких зна их болова –
И шта су? Чији зов је у њима?

УСАМЉЕНОСТ

Ветар, кишица, магла што крије
Хладну пустињу воде. Жиће,
Све до пролећа ту мрије,
Дотад сви вртови пусти биће.
Сам у кући. За штафелајем
Тамним. И прозор пун промаје.

Јуче си са мном била, ама
Теби је са мном растужено.
Пред вече дана тог с кишама
Збориш ми о крају, ти жено…
Зашто, збогом? Сам, до пролети,
Без жене треба преживети…

Сад облаци, краја им нема,
Исти, за низом низ, проходе.
Твој траг под кишом крај трема
Расплину се, нали се воде.
Болно ми је ходати самом
У предвечерја сивом тамом.

За тобом викнути у трену
Хтедох: “Врати се, тебе љубих”.
Но прошлости нема за жену:
Туђин сам јој, она ме не љуби.
Па шта? Наложи ћу камин, пити…
Добро би било пса купити.